Vranjanac, čovek posvećen likovnom stvaralaštvu, ponikao u Vranju, u vremenu kada su u ovu sredinu pristizali ljudi iz drugih oblasti, donoseći svoje ideje, individualnu sudbinu i poetiku stvaranja. U takvoj atmosferi razvijao se Stanković, naklonjen vizuelnom pogledu na svet, da bi vremenom izrastao u vrsnog i značajnog umetnika Grada.
Posle srednje škole opredelio se za studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, završio je industrijski dizajn u klasi profesora Bogoljuba Teofanovića. Krajem osme decenije prošlog veka, sa svojom suprugom, takođe slikarkom, vratio se u rodni grad gde radi jedno vreme u JP Jumko, zatim kao pedagog u srednjoj školi, uporedo negujući sopstveno slikarstvo. Sa osnivanjem Likovne radionice postao je njen stručni saradnik. U vreme (1997) kada je Galerija centra za kulturu pripojena Narodnom Univerzitetu u Vranju, kao njen upravnik, bavi se uređivanjem i realizacijom programskih aktivnosti.
Obrazovan kao dizajner za sobom je ostavio dela likovnog karaktera, predano i uporno slikao na svoj način doživljaj okoline i prirode koja ga okružuje.
Stanković u svom stvaralaštvu, bilo da se radi o crtežu ili slici, ostao dosledan samom sebi. Rukopis je spontan oslobođen racionalnog razmišljanja, i u trenutku mirenja sa bespovratnim, iznenada, pod pritiskom nagomilanih osećanja, snažnim, širokim potezima četke /olovke poput vetra ostavlja znak, trag u vremenu sopstvenog postojanja. Bez namere da se nekome dodvori, stvarao je dela u kojima je pokazao da ukoliko je autor dovoljno motivisan unutar sebe samog, sopstvene emocije može adekvatno preneti na delo a sa njega i na posmatrača.
Najčešće su to trenutni zapisi neposrednog odraza raspoloženja, sa strukturom dobro artikulisanom po čitavom slobodnom prostoru. Stanković, kao duboko senzibilno biće, kao strastveni stvaralac, pokušava da se približi svojim najinitimnijim porivima, i to najviše onda kada ostavlja jedan snažan gest na papiru, platnu, kaligrafski izveden kao zapis, ili kao usamljeni trag van vremena i prostora.
Dobro uočivši da vreme bez materijalizacije vremenske struktiure gubi smisao svedočanstva, a da jedino postoji ono što ima indentifikacioni trag. Otuda i ta sklonost brzom zapisu i trenutnom impulsu pod neposrednim diktatom doživljaja i misli. Ti znaci, zapisi nastali u trenutku, dahu, treba spoznavati tumačiti u bliskom direktnom kontaktu. Upravo tada, uočavaju se sve draži, linije, poteza jednostavnosti. On nas vodi na putovanje na kojima su svi ti snažni potezi i pitanja i odgovori kao otisak vremena u vrtlogu materije.
Boja na slikama, linije na crtežima, nisu posrednici već u ulozi direktnog govora. Govore o sebi i za sebe. Izbor boja je podsvestan, spontan. I kada se pogledaju slike primetiće se da imaju svoj ritam. Ovakva vrsta slike nikad se ne otkriva do kraja, ma kolko je velika želja samog posmatrača za tim. U duhovnom pogledu ona je koloplet enrgije spoljneg sveta kao i energije samog umetnika,zato su Goranove slike ekspresionističke, građene žestokim gestom u jednom dahu, u jakim ritmovima. Sve one ne mogu da se obuhvate jednom jedinom definicijom ili da se tumače na jedan način. Zato što su deo ne samo umetnika već i posmatrača i njegovog iskustva i osećanja. Slika ostaje i opstaje kao deo trajne umetnikove tajne i kao tajni izazov našem duhovnom razotkrivanju. I na kraju da zaključimo rečima autora ''Savršenstvo treba tražiti u jednostavnost.
M.H.
